EnglishFrenchGermanGreekItalianRussianSpanishSwedish

Ka suncu i visinama po Makedoniji

Postoje neke ofroud ture za koje ste unapred potpuno uvereni da će biti dobre, da na njima ništa ne može da krene naopako, i radujete im se nedeljama ili čak mesecima pre nego što krenete na put. Dovoljno je bilo da nam u kratkim crtama jave program puta kako bismo već počeli da „puštamo film“, zamišljajući jednu potpuno očaravajuću kombinaciju 4×4 visokogorskih avantura po vrhovima preko 2.500 metara i uživanje u submediteranskom ambijentu Pelagonije i velikih jezera Makedonije, pre svega Ohrida. Salakova jezera, Solunska glava, Nežilovo, Zrze, Ohrid, Galičica, Prespa, Pelister, i na kraju, kao šlag na tortu – Kajmakčalan! Može li više od toga da stane u 4 dana?

Statua Cara Justinijana u Skoplju, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Bio je to savršen balans ozbiljnog ofrouda kroz predele od kojih zastaje dah i opuštenog, turističkog obilaska zanimljivih lokaliteta, gde vam desetine kilometara prevezene po asfalta legnu savršeno da se malo opustite i odmorite od adrenalina i visoke koncentracije prilikom probijanja kroz vrleti najviših planina Makedonije.

Druženje sa domaćinima u Skoplju 7. septembra uveče, dan uoči velike fešte povodom dvadesete godišnjice nezavisnosti, u gradu koji je sav ušminkan i iskićen, pun svečane atmosfere i nasmejanih lica, bilo je uvertira za veliku avanturu koja je počela narednog jutra.

Solunskoj glavi u pohode (135 km, 4.324 m uspona)

Salakova jezera, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Nešto iza 8 h ujutro okupili smo se na drugoj Lukoil pumpi, na južnom izlazu iz grada, gde smo upoznali i domaću ekipu, koju je sačinjavalo ukupno 6 vozila. Sveukupno bilo nas je 11 – granična brojka za konvoj koji se može efikasno kontrolisati.

Vrelo septembarsko jutro počelo je posetom Markovom manastiru u selu Markova Sušica, nakon čega je počeo uspon ka Salakovim jezerima na kome je trebalo savladati skoro .000 m visine. Kako smo napustili asfalt, oblaci prašine su počeli da se dižu za nama, vrlo brzo nam stavivši do znanja da suša ume da bude gori problem nego blato. Doduše, ne otežava kretanje u tehničkom smislu, ali vam svaku poru, svaki uređaj, svaku šupljinu gde se iole može zavući napuni sitnim peskom, a zatvaranje prozora ne pomaže mnogo – ulaziće i dalje kroz ventilaciju.

Srećom, što ste na većoj visini, to prašina lagano ustupa mesto nešto vlažnijoj zemlji i travi. Na oko 1.500 m visine gazimo Salakovu reku i posle toga je već sasvim podnošljivo. U šumi čak nailazimo na tragove blata, koje, zajedno sa dubokom senkom, deluje blagotvorno. Na 1800 m nailazimo na vidikovac i priliku da ponovo protegnemo noge i napravimo par snimaka. Već smo izašli iznad gornje granice šume. Solidan kolotrag odatle lagano hvata samu oštricu grebena Salakove planine i penje, prvo blagom, a potom sve oštrijom strminom, do nadomak Salakovih jezera. Na oko 2190 m gasimo mašine. Pokušaj stizanja do samih jezera na 4 točka nije moguć, ili spada u ono što bi i iskusni off-roaderi već smatrali za ludost (sem ponekog izuzetka). Sad je prilika da malo ozbiljnije protegnemo noge, desetominutnom šetnjom kozjom stazom do samih jezera.

Pitamo našeg domaćina Vladu Šošolčeva ima li šanse da tuda preprečimo do Begovog polja i time skratimo put do Solunske glave za tridesetak kilometara, na šta on sa pronicljivim off-roaderskim osmehom reče: „Da, ali ne u ovako mešovitom sastavu. Za neke ljude iz konvoja bi to bilo previše i mogli bi da upadnemo u ozbiljan problem“. Ili u prevodu – preko preče, naokolo bliže.

Nakon pažljivog proučavanja topo karata može se zaključiti da, što se same konfiguracije terena tiče, nakon tog inicijalnog uspona nigde na putu do Begovog polja nema ni približno sličnog nagiba, tako da konfiguracija terena sigurno nije problem. Doduše, kamenjar bi mogao biti problem, ukoliko ga ima onoliko koliko ga ima na Solunskoj glavi. A mestimično bi i močvarno tlo moglo da bude veći izazov nego što se na prvi pogled čini.

Nakon foto seanse na ledničkim jezerima nastavljamo put ka Solunskoj glavi na krajnje frustrirajući način – gubeći čak oko 1300 m visine kako bismo Kadinu reku prešli putem koji ide od Dračeva prema Aldincima. Kažu naši domaćini, drugačije ne može (kasnije priznaju da postoji i prečica preko kanjonskog dela Kadine reke, ali opet – samo za vrhunski opremljene terence). Pređosmo nekako i taj deprimirajući spust, u nekom trenutku se našavši na manje od kilometra vazdušne linije od planinarskog doma Karadžica, gde je planiran ručak. „Problem“ da do njega preprečimo zvao se kanjon Kadine reke, na tom mestu dubok oko 300 m. N

akon ručka kod doma, desio se i mali „puč“ – žene su se spontano dogovorile da preuzmu volane u svoje ruke za isterivanje mašina na 2.540 m visoki cilj tog prvog dana.

Na Solunskoj glavi, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Prošlo 5 posle podne kada smo se napokon dokopali vrha Solunske glave. Jedan od naša tri visinska cilja na ovom putovanju i jedan od najviših vrhova na Balkanu na koje se može izaći na točkovima. Iskustvo kakvo ni Rumunija, pa čak ni Bugarska ne mogu da vam pruže (na Rili se na točkovima može do 2400 m, a na Pirinu zbog alpskog reljefa još manje).

Bilo je jasno da nas čeka dugo putovanje kroz noć do Nežilova. Ali pre nego što je stigla noć, čekao nas je zalazak Sunca, koji je na tim visinama doživljaj kakav svakako ne treba propuštati. Zapravo, 4×4 pohod je jedini način da sebi opušteno priuštite zalazak sunca na Solunskoj glavi, a da nakon toga pre spavanja nekamo stignete. U svakoj drugoj varijanti – pešice ili biciklom – morali biste da tražite konak u Begovom polju, u pastirskim kolibama ili šatorima.

Već je bio potpun mrak kada smo se dokopali raskrsnice puta kod spomenika poginulim pilotima na Golešnici, odakle se odvaja put ka Gornjem Jabolčištu. Do sela, koje se nalazi na oko 1000 m visine, ima 500 m spusta od raskrsnice. Nismo još ni stigli u selo, kada su sa svih strana, po mrklom mraku, krenuli da istrčavaju njegovi stanovnici.

S obzirom da i Makedonija kuburi sa pretežno napuštenim selima, to je za nas bio svojevrstan šok – delovalo je kao da smo upali u nekakvu zasedu. Prolazak kroz selo delovao je kao sprovođenje kroz špalir. Oko nas su bili skoro isključivo muškarci (i to pretežno mlađi dečaci), a retke žene koje smo videli u centru sela držale su se podalje od puta i nisu gledale prema nama.

No ipak se sve dobro završilo. Naše iznenađenje i blaga panika verovatno su bili bez osnova – meštani su nam čak pomogli da pronađemo put do suprotnog kraja sela, gde kreće uspon ka prevojuJakupički preslop, što je jedini način da se stigne u Nežilovo bez nove obilaznice od nekoliko desetina kilometara.

Redukuj i pomoli se!

Kraj sela ujedno je bio i svojevrstan šok za koji pomalo i nismo bili spremni – ekstreman uspon kreće takoreći od poslednjih kuća, pritom su neki delovi puta predstavljali pravi „rock crawling“, kako se to u Jeep terminologiji naziva. Veliko kamenje, malo kamenje, ekstremno ukrštanje osovina, mislim da su svi bili zahvalni na svakom centimetru klirensa koji su podizanjem svojih terenaca dobili. A sve se to dešava u mrklom mraku. Kako smo napredovali prema prevoju, bivalo je sve gore i gore. Taman kad bismo pomislili da je gotovo i da je prevoj tu, usledio bi novi kamenjar.

Goran Krsmanović, jedan od učesnika iz Beograda, u nekom trenutku je konstatovao „Ovo nije put, nego korito potoka!“ I zaista je na momente tako izgledalo. U svakom slučaju, dobro je što smo svi imali manje ili više podignute automobile u odnosu na fabričke mere – 99% onoga što se danas prodaje pod nazivom SUV na svetskom tržištu ovde bi ostavilo svoje podvozje i moglo bi samo helikopterom da bude evakuisano. Stizanjem na prevoj ujedno smo izbili i na SAVRŠEN makadamski put. Jedan od onih fino nasutih puteva kojima možete da jurite jedno 50-60na sat, a da vam se ne prospe čaša postavljena van za to predviđenog ležišta.

Neverovatan je kontrast puta sa Jabolčiške i Nežilovske strane – iz sela sa 3000 stanovnika do prevoja vodi ekstreman off-road, a iz sela koje praktično više i ne postoji (mi sem motela sa ribnjakom u kome smo prenoćili nismo spazili nijednu živu kuću) vodi put koji kao da je pravljen za prolaz nekog političara sa svitom.

Kako god, u Nežilovo se spustismo za tili čas. Kada smo tamo stigli već je prošlo 22 h i bili smo gladni i prilično umorni. Srećom pa su sobe zaista bile besprekorne, tako da smo imali prilike da se, posle dana u kome smo bili bombardovani utiscima tokom nekih 135 km (pretežno ozbiljnog off-road-a), u kome smo se dvaput peli na preko 2000 m (jednom i na preko 2500 m) i ostvarili preko 4300 m ukupnog uspona, pošteno odmorimo, pred najopušteniji dan na ovoj turi.

Od Pelagonije ka Ohridu (182 km, 1930 m uspona)

Ulaz u Pešnu, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Sada nas je čekao jedan, moglo bi se reći, više turistički nego avanturistički program. Lagani spust po asfaltu dolinom Babune ka jugu kratko je trajao – već posle nekoliko kilometara skrećemo oštro desno na pomalo ekstreman i strm put, koji nekoliko stotina metara kasnije izbija na besprekoran makadam, jedan od onih pravljenih za putničke automobile sa niskim spojlerima. Ovaj put sve vreme blago penje prateći prugu koja ide ka Prilepu, da bi kod brda Kale prešao prevoj i spustio se u Prilepsko pole,koje smo mi zapamtili kao dolinu duvana.

Na ovoj visoravni sela na sve strane, mada uočavamo jednu pravilnost – sa leve strane doline nalaze se muslimanska, a sa desne pravoslavna sela. I naravno, ona levo vrve od života, a ona desno podsećaju na grad duhova.

Takvo je i selo Zrze, kroz koje smo prošli na putu ka manastiru Sveti Spas, sagrađenom u steni iznad sela, sa koje se pruža izuzetan pogled preko pola Pelagonije. Nekada su u steni na kojoj je manastir sagrađen postojale isposnice, a manastir je danas u fazi rekonstrukcije konaka i sređivanja za turističke posete. Ipak, poseta ovom mestu koje prosto zrači iskonskim mirom je svima izuzetno prijala, pruživši nam priliku da po još jednom užarenom danu, pored posete svetinji, provedemo prijatne trenutke uz čaj u lepo sređenom manastirskom vrtu.

Put nas dalje izvodi na asfalt prema Kičevu, ali pre prolaska kroz ovo mestašce u južnoj Makedoniji skrećemo ka severu da obiđemo pećinu Pešnu, u kojoj se nalaze ostaci tvrđave koja je pripadala sestri Kraljevića Marka. Impozantne dimenzije otvora ove pećine zaista je teško zamisliti dok tamo ne dođete.

Ako ste nekada videli zjapeći otvor Dubočke pećine, pokušajte da zamislite nešto što je barem trostruko toliko, i po širini i po visini. Ništa čudno da je u njen ulazni deo stala čitava tvrđava. Doduše, od same tvrđave danas su ostale samo ruševine. Nastavljamo po užarenom asfaltu dalje ka Makedonskom Brodu i Kičevu.

Kada smo prošli kroz Kičevo bilo je već 6 posle podne. Ostalo je samo da se odličnim, jako prijatnim putem uz reku Tresku, a zatim preko prevoja Preseka, sa poslednjim zracima sunca, spustimo u Ohrid. Kako smo se lagano spuštali sa Preseke ka Ohridu sve se više u vazduhu osećalo nešto mediteransko, kao da stižemo na more, a ambijent samog grada Ohrida zaista se ni po čemu ne razlikuje od nekog primorskog gradića. Prepun istorije, starih građevina, okružen crkvama i manastirima, ovaj grad na obali najprozirnijeg jezera na svetu (po prozirnosti vode samo se još Bajkalsko može meriti sa njim) bio je idealno mesto da završimo ovako opušten dan, koji nam je u poređenju sa prethodnim ličio na odmor.

Dan međutim još uvek nije bio završen – čekala nas je sjajna večera u restoranu na Biljaninim izvorima, jednom od najpoznatijih mesta za etno izlaske u Ohridu. Toplo veče, prijatan restoran, sjajno društvo. No nije se moglo ostati predugo, jer nas je sutra čekao novi dan, prepun novih planova.

Ohrid, Galičica, Pelister (149 km, 3.800 m uspona)

Iako je prvobitni plan bio da se od ranog jutra zaputimo u visine Galičice i njenim grebenom preprečimo sve do puta ka Prespi, domaćini su malo promenili plan, u nameri da se dobro raspoloženje i opuštenost produže i na 10. septembar i da vidimo malo više kulture i istorije nego što je prvobitno zamišljeno.

Nismo se bunili – uz žrtvovanje jednog ofroud prolaza dobijamo mnogo; i tako nas je na kraju dana čekao vrlo zahtevni uspon do Golemog ezera na visini od 2.200 m na Pelisteru. Nakon obilaska tvrđave i crkava starog grada, vreme je bilo za plažu. Konvoj je krenuo ka jugu duž jezera i brzo smo izašli iz grada, stigavši do velike plaže sa još većim parkingom. Neki su se kupali, neki su skakali, a neki su samo sedeli u foteljama i pijuckali piće. Prava „morska“ atmosfera.

Ipak nije bilo vremena da se provede pola dana na plaži – sledeća stanica bio je „Zaliv na koskite“, sjajan novi muzej napravljen na lokaciji neolitskog naselja, gde su verno rekonstruisane sojenice na jezeru, po uzoru na naselje kakvo je tu postojalo pre više hiljada godina.

A voda smaragdno zelena, magičnijanego na bilo kom moru.

Crni Drim, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Usledio je vrhunac (i ujedno zavšetak) turističke polovine dana – poseta izvorištu Crnog Drima i čuvenom manastiru Sveti Naum, uz samu granicu sa Albanijom, na krajnjem jugu istočne obale Ohridskog jezera.

Prvo nailazite na beskrajni niz tezgi na kojima se prodaju ohridski biseri (pravi i lažni) i grnčarija, da bi zatim lepota i snaga izvorišta Crnog Drima bili svojevrstan šok za neupućenog posmatrača. Po mini jezercetu koje nastaje od brojnih pojedinačnih izvora čamci na vesla prevoze turiste, a praktično na samoj vodi postoji i restoran.

Sam manastir Sveti Naum jeste predivan, ali, reklo bi se, potpuno komercijalizovan. Za sve se plaća karta (i to jedna tarifa za domaće goste, a druga za strance koji ne znaju makedonski), pogled sa zidina manastira na jezero je očaravajući, a konak Svetog Nauma je hotel, kažu, najskuplji i najekskluzivniji u Makedoniji.

Vidikovac Koritski rid na Galičici, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Krenuli smo napokon serpentinama uz Galičicu, sve do vidikovca Koritski rid, sa koga se vidi čitavo Ohridsko jezero i struja vode koja Crnim Drimom utiče na jugu, da bi ga napustila na severu, kod Struge. Nakon kraće foto sesije, usledila je druga etapa uspona na Galičicu, ovoga puta malo ozbiljnijim ofroudom, do 1.984 metra visokog vrha Lako Signoj, sa koga se vide i Ohridsko i Prespansko jezero.

S obzirom na to da je već bilo pola pet posle podne, nije bilo vremena za predugo uživanje u vidicima – i tu smo, nakon kraće foto sesije, požurili da produžimo prema Prespi, ne bismo li pokušali pre mraka da uznapredujemo što dalje na putu ka Pelisteru.

Spustili smo se na Prespansko jezero, prošli kroz Resen, a zatim uhvatili put ka Bitolju, gde na benzinskoj pumpi na skretanju za selo Magarevo i Pelister skupljamo domare doma na Golemom ezeru. Mrak je pao već kada smo stali na benzinsku pumpu da natočimo gorivo i bilo je jasno da će ovaj dugi uspon ka domu na 2.200 m nadmorske visine biti jedan čist noćni ofroud. Iako je put uz Pelister mestimično strm, kamenit i prilično neravan, suštinski nije opasan, tako da je to bio jedan, rekao bih, rutinski izlazak na najvišu planinu na Balkanu koja se može savladati terencem. Ovaj put prilično je prometan pa smo na par mesta imali situacije gde se trebalo nekako mimoići sa onima koji silaze, što su bile situacije koje smo relativno lako rešili.

Ledena noć pored jezera na 2.200 m visine i vetar koji na mahove baš udara traže da, po prvi put na ovom putovanju, ogrnemo nešto deblje. Nebo je prepuno zvezda, ali mesečina obasjava jezero i poigrava se na vodi koja se mreška pod dejstvom vetra.

U dolini, nekih 1.700 m ispod nas, svetlucaju svetla Bitolja. U kuhinji se krčka pasulj koji izgladneli ofrouderi nestrpljivo iščekuju, samo jednog zaludnog fotografa nije mrzelo da izvuče stativ iz gepeka i da, prkoseći vetru, pokuša da uhvati taj veličanstveni trenutak. Tako su i nastale fotografije koje vidite.

I posle svega, kada su svi bili siti i poprilično umorni od ispunjenog dana, kao u kasarni, stigla je komanda da se agregat uskoro gasi, što znači neće više biti struje. Pouskakasmo u svoje krevete na sprat i probudismo se sa prvim petlovima (metaforički, naravno – na Golemom jezeru nema petlova).

Potera za pobeguljama / put na Kajmakčalan (150 km, 2.759 m uspona)

Prespansko jezero, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Sunce na tim visinama ranije izlazi nego u dolini, tako da nas je brzo isteralo iz kreveta. A kad smo ustali, imamo smo šta da vidimo – žene su se iskrale iz kreveta pre svitanja, uprtile rančeve, uzele radio stanice i GPS i pobegle na vrh Pelistera! 

Na brzaka smo doručkovali i popakovali se, dok su sve brojnije grupice planinara pristizale u dom iz smera Bitolja. Kad li su oni krenuli pešice kada su već do ovde stigli? Nismo gubili vreme, već smo zaverglali „ljute mašine“ i uputili se ka vrhu Pelistera. Od doma na Golemom jezeru, izlazak na vrh je, može se reći, rutina. Još 400 metara uspona putem koji jeste kamenit, ali nije ekstreman (ništa nalik onome na Solunskoj glavi) i tu ste – na najvišoj tački Balkana do koje se može stići na četiri točka. 2601 m. Na vrhu smo ostali malo duže, jer, ne dolazite svaki dan na takvo mesto.

A i vreme je bilo savršeno, šerpa plavo nebo i sunce, sa pogledom na čitavo Prespansko jezero na jednoj strani, a naš naredni cilj tog dana, Kajmakčalan, na drugoj. Lagano smo sišli sa Pelistera, mimoilazeći se sa brojnim planinarima, kao i dvojicom biciklista koji guraju uzbrdo, u znoju lica svog (što nas je podsetilo na sličan poduhvat u koji smo se upustili samo tri meseca ranije). Na asfalt kod uprave nacionalnog parka na oko 1.300 m stigosmo za tili čas.

Tu smo se prikupili, a zatim nastavili nizbrdo ka Bitolju. U Bitolju je usledila kraća pauza samo da kupimo nešto za ručak tokom dana i cveće za polaganje u spomen kosturnici na Kajmakčalanu, a onda smo južnom obilaznicom oko centra produžili u smeru planine Nidže, čiji je Kajmakčalan najviši vrh. Posle nekoliko desetina kilometara „peglanja“ asfalta, došao je trenutak da ga ponovo napustimo i da krenemo na maratonski uspon, na kome treba savladati čitavih 2000 m. Stotine metara sporo ostaju ispod nas i čini nam se nikad kraja. Diže se prašina, isijava vreli kamen, a mi vapimo da se dokopamo barem nekih 1700-1800 m, gde konačno prestaje prašina i stiču se normalniji uslovi za vožnju. No daleko je visina od 1700 m… Sečemo serpentine, biramo prečice, pojedine od njih su baš ekstremno strme tako da čak ni pod redukcijom nije lako. Točkovi se penju na ogromno kamenje, opkoračujemo duboke vododerine – uspon na Kajmakčalan (barem njegov prvi deo) je prilično tehnički.

Negde iznad 1.500 m bukve su ustupile mesto četinarima. Iz čista mira, pojavljuje se velika građevina, maltene hotel! Iza nje crkvica. Ispod nje pojilo. Prolazimo pored i na osnovu table shvatamo da je to, zapravo, „hotel“ za čobane. Nepun kilometar kasnije, nailazimo na nekoliko njih, na putu i oko njega više ovaca nego što sam u životu video na jednom mestu. Kažu da ih ima 2000! Gotovo da smo zaspali brojeći ih kako prelaze put…

Kajmakčalanski vrh, Foto: Jeep Klub Srbija tim

Završnica uspona do Kajmakčalana, posledjih 500 visinskih metara, lepa je i laka. Uspon je blag, a put ravan. Šume nema, pa pogledi pucaju na sve strane dok polako napredujemo na našem hodočašću. Crkvica je sve bliže. Nekoliko završnih serpentina i tu smo. Kajmakčalan, 2521 m. Bila je to prilika da se podsetimo istorije, da se setimo golgote koju je naša vojska prošla u prvom svetskom ratu. Poseta spomen kosturnici je zaista bila dirljiva i čini se da niko od učesnika nije ostao ravnodušan pred onim prizorom. 

Već je bilo pola 5 kada smo napustili Kajmakčalan. Čekao nas je dug spust od 2000 m istim putem, a imali smo samo još sat i po do zalaska sunca. Nismo još stigli do doline kada je užarena kugla najbliže zvezde zamakla za susedni Pelister. Pao je mrak i naša petodnevna makedonska avantura bila je završena. Puno utisaka, još više slika. Trebalo je to sve složiti u glavi.

Svratili smo u Prilep da malo odmorimo i da se oprostimo od naših domaćina. Zahvalili smo im se na predivno ogranizovanoj turi i obećali da ćemo se uskoro ponovo videti.

A iduće godine, „Makedonska avantura“ jednostavno mora da se ponovi, po istoj, ili nešto izmenjenoj maršruti.

Prešli smo – 617 km (ne računajući vožnju autoputem do Skoplja, i od Prilepa do kuće)

Savladali uspona – 12813 m (otprilike jedan i po Maunt Everest)

Prosečna brzina kretanja – 17 km/h (sasvim dovoljno za uživanje).

Izvor: B92 (JEEP KLUB SRBIJA TIM | ALEKSANDAR VELJKOVIĆ)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

© 2011 - 2013 TURIZAM ZA VAS I NAS. SVA PRAVA ZADRŽANA.

Izradio Web Genije