EnglishFrenchGermanGreekItalianRussianSpanishSwedish

Gvadalahara: Od raskoši do siromaštva

Dok trešti Banda muzika (Meksički turbo folk) u meksičkom Nissanu bez klime, polako ulazimo u Gvadalaharu. Posle praznog autoputa ulazim u mravinjak. Stanovnici samo negde voze, rade i sviraju na semaforima.

18928624352b888b188307829919672_orig

Mehosi su čudo. Zahvaljujući Pan Američkoj Olimpijadi počela je da se sređuje infrastruktura. Kako ulazim u periferiju grada nižu se kućice u obliku šibica bez krovova, dok se centar kosi istorijskim katedralama sa oblakoderima u izgradnji. Vreme je proleće tokom cele godine. Ako hoćeš leto – 4 sata vožnje zapadno izlaziš na Pacifik. Nisam bio ovde u Zoološkom vrtu ali pretpostavljam da je oaza.

Posle “Karton” naselja prolazim kroz oblast Zapopan (Beverli Hils Gvadalahare), zbog super klime sve je bogato i cvetno. Golf tereni da ti pamet stane. Ipak odatle potiče Lorena Očoa (bivša svetska prvakinja u Golfu). Kad vidiš na semaforu bele Mehose u džipovima koji furaju evropski fazon znaš da si u Zapopanu. Gvadalahara ima 5 miliona stanovnika, drugi je grad po veličini posle Meksiko Sitija. Naziv grada ima arapske korene “Wal-ad hidjara” sto znači “Dolina Kamenja” mada više mi se sviđa trenutni nadimak “Dolina Ruža”.

276490252b888b3a4e09542024692_v4 big
Ovde se rodila Tekila i prvi Marijači bend. A što se tiče lepote, Gvadalahara nosi titulu grada sa najlepšim ženama u Meksiku, a i šire. Ovde možeš da vidiš takve Meksikanke poput Selme Hajek, pa do čiste nordijske plavuše. U jednom kafeu čeka me ortak iz detinjstva “Veliki Manitu” , inače srpski zet Gvadalahare. Za bolji apetit uz veliko poštovanje Korona pivare u blizini, popio sam “šot” pitke domaće “Tres Generacions” tekiile. Torta Ahogada (potopljen sendvič) je njihov simbol ulične hrane. Parčići pečene prasetine, “Arbol” ljute papričice, avokada, belog luka (marinirani u limunovom soku) strpani u jeftinu belu lepinju i zaliveni sa sosom od paradajza za 2 dolara.

79908698952b888b5b4283208014205_v4 big

Petak je veče i očekujem neki provod. Kad ono glavna socijalna dešavanja su u tržni centri. Nažalost kuća-poso-tržnjak-kuća je način života u Gvadalahari. Siromašni Mehosi piju pivo po razvaljenim kantinama dok bogati se šetaju bahato po tržnim centrima. Izgleda surovo ali tako će biti na celom svetu u skoroj budućnosti. Uzeli smo proveren taksi koji te za 3 dolara vozi gde hoćeš.

“Andares” tržni centar je grad u gradu. Unutra ima sve od golf terena pa do veterinarske bolnice. Na ulazu tip iz obezbeđenja nosi mašinku za glavu veće od njega. Na svakom ćošku kamere. Parking 5 spratova u zemlji, skuplji nego ispred Las Vegas Hotela. Kao i kod nas možeš da vidiš fudbalere sa pevačicama ili sapunskim glumicama. Inače legendarni fudbalski klub u Meksiku je Čivas. Po buticima se deli šampanjac besplatno dok na periferiji grada svaka treća ulična lampa radi. Posle par šampanjaca na račun kuće završili smo u restoranu “La Moresca”.

Mesto je čist mermer u vodopadu sa akcentom italijanske kuhinje. Zalizani konobar sa perfektnim engleskim nam preporučuje tartar od sabljarke sa prženim susamom, korijanderom zamočenim u ekstra devičanskom maslinovom ulju sa barenim šparglama. Osvežavajuće belo vince iz regije (Baja Kalifornija) je bio prateći vokal. Uglavnom veliki uticaj evropske kulture od kuhinje pa do oblačenja.

Sutradan, doručak je pao u jednoj od lokalnih “Kevečiras“ (restorani sa različitima vidovima salata od svežih plodova mora). Mesto sa neviđenim pogledom. Dok sediš među Mehosima koji nemaju nameru da imigriraju gledaš na krcat voz koji ide ka severu bez povratka..
187070521152b888b84b751817809531_v4 big
Na krovovima vagona sede latinosi sa školskim rančevima u kojima im je ceo život. Njihova finalna destinacija je USA. Pasti sa vagona nije uopšte strah za njih, pravi izazov tek predstoji – ilegalni prelaz Meksičko-američke granice. Na žalost, ili na sreću, kako se uzme, to je svakodnevni pogled iz ovog restorana.

Ponovo smo se nakačili na taksi za 3 dolara i napravili krug kroz Centro Historico koje odlikuju prelepe bašte, kolonijalne građevine, butik, hoteli i kafei. Univerziteti su jača strana grada. Najveći mozgovi medicine i arhitekture studiraju ovde – kako na španskom tako i na drugim jezicima. Mi smo ponovo zavrslili u nekom trznom centru, ali ovog puta to je bila najveća zatvorena pijaca u zemlji. San Juan De Dios je buvljak od 4.000 kvm. Buvljak je krcat, šibicu ne možeš da baciš. Svi se deru “Pasale amigo” (ovuda prijatelju) prema svojoj tezgi . Zbog blage klime, klima uređaj nije potreban. Od hiljadu raznih začina pa do ma malih aviona cesni možeš da kupiš. što bi rekao naš narod “Nema šta nema”.

Kinezi, Filipinci, Japanci pa čak i Rusi prodaju nešto, jedino su im falili Rumuni da upotpune ambijent. Mi smo se zabili u neki bar i uživali u grilovanom “mesnatom” Nopale (kaktusovom listu) prelivenim sa limunovim sokom i ljutom “salsom verde”. Da ne gledaš sta jedeš pomislio bi da jedeš pileću šniclu. Naravno uz to je stiglo jedistveno pakovanje Korone u braon litarsku flasu koja se proizvodi samo u Meksiku. Kao suvenir na kraju sam kupi sombrero koji je se i rodio u ovom gradu. Zapamtiću ga do kraja života jer sam ga morao nositi u rukama po avionima.

Izvor: B92

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

© 2011 - 2013 TURIZAM ZA VAS I NAS. SVA PRAVA ZADRŽANA.

Izradio Web Genije